Zvuk mandoline.

Prijateljstvo je lagano preraslo u nesto vise od razumevanja, u nesto vece od podrske ali nikada nije bilo dovoljno da bi se ljubavlju nazvati moglo. Imali su zivote van zivota u zemlji cuda. Zemlja cuda je pripadala samo njima I kada bi neko slucajno zalutao tu ne bi umeo da shvati, bio bi izgubljen, nepotpun, ne bi razumeo. Oni jesu.

Bila je tu... neka devojka. Postojala je kao neko ko s vremena na vreme podseti da postoji. Nikada dovoljno bitna, nikada dovoljno vazna ali uvek tu. Nikada nije smetala, nikada dovoljno uporna da zasmeta njoj. Ali njemu... njemu je predstavljala teret, neku vrstu obaveze, neku vrstu moranja. Dugo su razgovarali o devojci koja je postojala mnogo pre nje i tada bi shvatila da je on nakon toliko godina poznanstva uopste ne poznaje. Podsticala ga je da razgovara sa tom devojkom o stvarima koje je trebalo da zna obzirom da ju je pustio u svoj svet, neki drugi, treci....ali svakako njegov. Cesto bi je branila, razumevsi sve postupke i stavove. Osetila je jacinu ljubavi, zelju i njeno pozrtvovanje. Smetala mu je ta sirina, ta vrsta razumevanja i podrske. Smetala zato sto je delovala neprirodno, vestacki, verovao je da se pretvara, da nije iskrena da time pokusava nesto da postigne. Izazivala bi bes u njemu, nakon cega bi usledile dugometrazne u celofan uvijene uvrede upucene devojci o kojoj su pricali. Cesto ju je poredio sa zivotinjama, kucnim ljubimcima i navikom sto je sa druge strane, kod nje izazvalo reakcije koje nije ocekivao. Svakim danom je sve vise tu drugu, zapravo prvu osobu smatrao nebitnom naspram nje.

Razgovori do kasno u noc bi se vodili o njegovoj svesti, emotivnom rastrojstvu, zapravo nepostojanju emotivne stabilnosti. Cesto su te terapije bile uspesne, nekada su znale da proizvedu kontra efekte pa bi se umesto emotivnog rasta javila ljubomora. Osecaj da neko moze biti bolji od njega u onome sto on najbolje radi. Nikada ta ljubomora nije prirodno proistekla uvek bi bila zakamuflirana nekim drugim razlozima ( izgovorima). Egocentricnost je ponekad znala da preraste postojece granice i da ga pretvori u sopstvenu sujetu. Tada ne bi bio covek tada bi bio rana. Otvorena rana osetljiva i na vazduh. Uspesne terapije su ga cinile radosnim. Umeo je da se smeje po citav dan, da oboji sumorne dane, da bude nezan, osetljiv i inspirativan. Mnogo je vise bilo takvih dana. Tada bi pricao o detinjstvu, o lepim danima kojih se secao, o sestri, majci i umetnosti koju je stvarao. Nekada bi se toliko zaneo da satima nije prestajao da prica, da joj predstavlja sve ono sto je nekada davno stvorio, ono sto ga ispunjava, ono sto ga cini velikim. Uspela je da izvuce iz njega i ono davno zaboravljeno znanje, secanje pa cak i osecaje. Sa uzivanjem je slusala i bila istinski radosna zbog njega. Nikada ga ne bi prekidala cak i kada bi brdo obaveza bilo pred njom. Umela je da slusa, umela da razume... znala je da cuje ono sto joj govori.

Postojao je i jedan muskarac. Toliko bitan da nikada nije ni bio spomenut. Oni su pre svega bili prijatelji tako da nikada bilo kakva ljubomora nije ni postojala. Mozda bi bilo samo umisljeno stanje ali nikada prava ona istinska ljubomora. Njihova veza je bila iznad svih sasvim obicnih stvari.

Jednog dana joj je saopstio vest da ce ostaviti onu devojku koja je postojala u nekom od njegovih svetova. Svim postojecim argumentima pokusavala je da ga ubedi da to ne uradi. Da ne brza, da hirovito ne donosi zakljucke vec da pusti... da joj da sansu da objasni svoje ponasanje. Nikada do tada njegova reakcija nije bila zustrija.

Zeleo je da se sa njom poigra. Da je ispita, da proveri dokle je spremna da ide.

• Imas mogucnst izbora

• Da cujem

• Ovako... da bi ona ostala u zemlji cuda ti moras zrtvovati....

Nije ni zavrsio recenicu. Njegove na pola izgovorene reci presekla je njena odlucnost.

• Pristajem.

• … svoj zivot u zemlji cuda.

   

   On ce doci. On ce doci. On ce doci... odzvanjale su joj reci u glavi dok je zaludjeno prelazila iz reda u red u supermarketu kupujuci potrebstine za tu noc i za sledeci dan i za dan posle sledeceg dana. Samo za njih dvoje. On ce doci. Osmeh je preleteo preko njenog lica dok su kolena klecala a ljubicaste svetlucave tackice poigravale u uglovima ociju. Nije joj dobro. Opet. Duboko je udahnula kao da udise zivot zatvorila oci na kratko i pomislila na njega. Ponavljala je u sebi mantru koja je smirivala dok su se gomila ljudi redjala iza nje i uzimala ono malo vazduha koje je ostalo izmedju rafova supermarketa.

Bila je ponovo u stanu. Jos uvek nije dosao. Vreme se nije micalo, bila je sigurna da vecnost znaci cekati njega. Javila se cim je zakoracila u stan a njega nije bilo tu ni nakon sat vremena. Trebalo joj je vremena i prostora da pristavi veceru, da namesti sve po njenom ukusu i da ga doceka, spremna sa svim stvarima koje je zelela da ima u iznajmljenom stanu. Radost u njoj je kipela sa svakim pokretom. Bila je vesela i razdragana. Videce ga. Dodirnuti. Zagrliti. Poljubiti mu usne... Voditi ljubav sa njim. Leprsavo je skakutala po sobi uz zvuke muzike koji su dolazili sa nekog radio kanala. Bila je srecna. Zadnji put je takvu srecu osetila u periodu najranijeg detinjstva. Sada je ponovo osetila potpunu srecu unutra...tamo duboko u njoj.

Oglasilo se zvono I tada je zatreperila. Stala je ukoceno naspram svog odraza u ogledalu. Nije mogla da se pomakne. Uplasila se. Uplasila se svega sto ce se dogoditi i onoga sto ce doneti sa sobom. Mozda je ipak trebala da se zaustavi onda kada je to bilo moguce. Ljutito je pogledala svoj odraz, okrenula se i otisla. Otvorila je vrata, smeseci se prelepim ocima naspram nje. Postidjeno se pomerila u stranu i propustila ga da udje. Neprijatnost je preplavila, nije znala da se ponasa. Produzila je prema kuhinji dok se on u hodniku oslobadjao svojih cipela i kaputa. Zaprepascenost je preletela preko njegovog lica. Obrve su se izvile dok je odsecno u jednom dahu izgovorio njeno ime.

Ukopala se u mestu okrenuta ledjima osobi koja je doziva. Osetila je kako joj se priblizava i sa svakim korakom je mogla da oseti nalete sigurnosti i nesigurnosti koji su cinili da joj srce ubrzano skace u grudima. Osetila je njegove ruke na ramenima kao i pusls svakog prsta otisnut na njenoj kozi. Noge su joj se oduzele. Da nije stajao iza nje ona bi odavno bila na podu van svesti, van zivota. Bez ijedne reci se okrenula I suocila sa pogledom u kome je videla citav svet. Nasmejao se, oslonivsi njenu glavu na svoje rame, poljubio joj kosu I pozeleo joj... Napetost je pulsirala telima dok su im se usne priblizavale preteci da nece nikada prestati da se dodiruju.

Sustanje vode po usijajnoj ringli je prekinulo trenutak koji je izgledao kao da nikada nece prestati. Prestao je. Odjurila je do kuhinje da bi dokuvala kafu i posluzila pice. Dok je prilazila stolu nasmesila se. Delovalo joj je kao da vreme od proslog susreta nije proslo. Sedeo je zavaljen u stolici u kojoj je isto tako sedeo pre manje od mesec dana. Taj trenutak, tako jednostavan i sasvim naivan uzburkao je sve postojece misli kojima je pokusavala da oseca. I prestala je. Od tog momenta vise nije umela da misli.

Zamolila ga je da se ne pomera neko vreme. Namestila je pesmu i otisla. Cula su se vrata za njom. Pesma se blizila kraju kada su se vrata ponovo zacula. Ovog puta su bila otvorena. Soba je bila polu mracna. Sarao je pogledom po sobi zeleci da vidi nesto sto do sada nije, na trenutak mu se ucinilo da se neka leprsava tkanina pomera u pravcu u kme je malocas nestala. Zatim je primetio nesto drugo...Ugledao je nju i fiksirao pogled. Noga ispred noge i njihanje kukova pratili su melodiju koja se cula u pozadini. Prilazila mu je neprimetno I dugo. Jedino sto je mogao videti bile su njene duge noge I stopala. Ostatak tela bio je prekriven crvenom maramom od kasmira. Iako mu je bilo cudno to sto je pokrivena nije zeleo da kvari trenutak. Sve skriveno pojacava zelju da bude otkriveno tako da je to samo moglo prijati njegovim culima. Zaveden misterijom dozvolio je svojim culima da se probude

Kretala se brze, zustrije, nesigurnije... kao da je ubrzala ritam svojih pokreta, kao da je zurila da ne zakasni. Sto mu je postajala bliza telo je vise drhtalo, toliko da vise nije mogla da veruje svojim nogama. Lagano se spustila u njegovo krilo i nezno dodirivala njegovu kozu ivicom marame. Neprimetnim pokretom je krenuo da je podigne i vidi sta je tamo sakrila. Nije mu dozvolila. Spustene glave je svoje celo oslonila uz njegovo a istovremeno prebacila maramu preko glava. Poljubili su se I tek tada je strgla kasmirni materijal sa njih cekajuci trenutak da je pogleda. Neverica u njegovim ocima je zaiskrila najjacim sjajem. Bio je iznenadjen, odusevljen... srecan. Njegova zelja je bila ispunjena.

Kaziprst i prst do njega su setali po njenim ledjima krecuci se od zadnjeg prsljena ka potiljku. Nezno, jezeci svaku dlaku na telu prolazili kroz kosu trazeci vrpcu. Laganim pokretom je povukao satensku traku i maska je sama skliznula sa lica. Zainteresovano se zagledao u krupne zenice prelazeci pogledom sa jednog oka na drugo, promatrajuci, posmatrajuci, tragajuci... Oziveo je osecaje koji su bili izgubljeni u periodu najranijeg detinjstva. Voleo je.

Prozirne kapljice su trazile put niz njegove obraze... sklopio je oci I oslobodio se.

 Ponoc je... Na podu sobe se nazire senka necijeg sklupcanog tela. Svetlost koja ulazi kroz prozor sobe prelazi preko leve polovine lica koje je izgledalo setno, zamisljeno... izgubljeno. Misici su bili zategnuti, pogled ukocen, usne bez boje i oblika, skupljene. Nozdrve su se ravnomerno sirile. Disanje je bilo normalno iako nista drugo nije tako izgledalo. Pogled se iznenada izgubio negde gore, ka zvezdama, kao da je je osetio da ga neko posmatra. Lagani treptaj i blago pomeranje leve ivice usana u jedva primetni smesak. Nikoga nije bilo u sobi sem nje. Sedela je na podu. Obgrlila svoja kolena snaznim stiskom kao da grli najvoljenije bice. Brada joj je bila oslonjena na mesto gde se spajaju kolena. Sedi i ceka. Cekala je zvuk telefona koji ce oznaciti trenutak. Jos jedna godina vise. Nije cekala to. Cekala je trenutak zbog rituala.

Ritual da tacno u ponoc pozeli zelju. Bila je okrenuta prema prozoru, pogled je sarao po vedrom zvezdanom nebu. Vece je bilo iznenadjujuce toplo iako je bio novembar. Sklopila je oci i pozelela. Pokusala da pozeli. Nije znala sta da pozeli. U tom trenutku nije postojala stvar koju bi zelela. Nista nije imalo smisla. Ko jos nema zelja? Znala je da se sutra treba susreti sa njim, da ce dva dana provesti sa njim i... sta tu ima da se zeli? Da je zavoli? Da je obozava? Da je zaprosi? Ozeni? Ne, ne i ne. Nijedna zelja vezana za njega niti za bilo sta nije mogla da se rodi, nije cak imala ni bilo kakve znake da ce ikada biti rodjena, cak nije bila ni trudna, nije bila plod, ni klica, ni seme... nista.

On nije bio nesto sto se treba pozeleti kao zelja. Pozelis i desi se. On se zeleo drugacije. Vise je bio... nevidljiv. Kao cudo, kao ljubav, kao vetar, kao strah, kao vazduh. Dises ga a nisi svestan toga ili ne u svakoj sekundi, ne sa svakim udisajem ni sa izdahom. Ne znas u kom trenutku je u tebi a kada si ga ispustio. Bas kao vazduh. Isto kao vazduh. Kada je nakon odredjog vremena shvatila da su joj noge potpuno zaledjene i da bride iako je temeratura u sobi bila prijatna, shvatila je da predugo sedi u tom polozaju i da ne vredi da pokusava da se seti sta zapravo zeli.

Procitala je par poruka i zahvalila se dragim ljudima na lepim zeljama. Zahvalila se i njemu. Nestrpljenje i cudan osecaj u stomaku joj nisu dozvolili da se uspava. Pokusala je da zamisli i da isplanira sta ce sve sutra uraditi, sta bi se sve moglo desiti. Da li ce sve biti u redu? Da li ce ispuniti njegova ocekivanja...? Da li ona ista ocekuje? Rodjendan joj je! Nije zelela poklone, zelela je paznju, zelela razgovor, zelela njega. Samo da bude tu da radi nesto ili da ne radi, samo da bude tu. Takva vrsta zelje je postojala samo kao nesto neodredjeno, nesto sto ne moze da se pretvori u konkretno. Ne zbog nje vec zbog njega. On nije konkretan. On ne pocinje i ne zavrsava se. On nije celina. On je deo svega, on je deo svacega. Imalo ga je u svakoj umetnosti... u svemu sto je lepo. Zato i nije mogao da bude pretvoren u celinu, u nesto odredjeno sto se zeli.

Jos par sati na poslu i krece. Putovace sa prijateljicom u grad koji je mislila da zauvek napusta. Grad koji je izgledao kao da ne pripada ovom svetu. Grad u zemlji cuda, zemlja cuda u gradu i ona. I on. Sto se vise blizio trenutak kada ce krenuti nervoza je bila jaca. Dlanovi su se znojili, osecanja bila uzburkana i nemir... nemir koji je lebdeo svuda oko nje. Obuzimao je, bio potpuno neobjasnjiv. Zasto ona ide tamo? Bas sada, bas za njen rodjendan? Od svih ljudi toliko bitnih ona bira njega. Zasto? Da li to znaci da je on najbitniji u njenom zivotu? Pocela je da vrti glavom ne bi li oterala bezbroj pitanja iz svoje glave na koje nije znala da odgovori.

Dobila je poruku od njega. Nabavio je. Sve ono sto su se dogovorili da ce nabaviti. Osecala se nelagodno. Imala je utisak da joj na licu pise ono sto je pisalo u poruci. Osecala se kao da svi ljudi cuju njena razmisljanja... mrzela je te momente, tu nesigurnost, tu izgubljenost. Pa sta i da cuju, mozda i ona cuje njih ali... nju to ne zanima.

Prijateljica je posmatrala promenu na njoj. Nije joj citala misli niti cula o cemu razmislja samo je jasno videla taj naboj energije u njoj koji je tako pozitivno uticao na svet oko nje. To je zapravo radovalo. Bila je srecna zbog nje. Prvi put od kada je poznaje prepoznala je odlucnost u njoj, videla je koliko joj sve to znaci. Iako nema potencijala, buducnosti niti bilo cega ona je odlucno hrlila u neodlucnost.

Iz autobusa su presle u taksi. Ulice do kojih su trebale stici bile su blizu. Nosile su imena koja su bila potpuno daleka i sve to je bilo pomalo komicno. Ime jedne je je asociralo na glavnog negativca nekog horora a ime druge na ulicu cveca ili nekog ostrva, na nesto potpuno umetnicki. Uz glasan poljubac je pozdravila drugaricu i izasla iz automobila. Ispred zgrade je docekao domacin stana koji je iznajmila. Predao joj je kljuc, cestitao rodjendan i ponovio sifru interfona u slucaju da je zaboravila. Usla je u hodnik zgrade i odmah postala neko drugi. Ne. Odmah postala ona. Osoba bez maske, potpuno otvorena i iskrena. Slobodna.

Unutrasnjost lifta je podsticala neku nesigurnost. Videla je mnogo replika sebe tamo. Sa svih strana ona. U svakom ogledalu i svakom ogledalu naspram ogledala. Ne, nije mogla da podnese toliki broj nje same na jednom mestu. Sa svakim okretom i pogledom u drugo ogledalo mogla je da primeti tu neiskrenost i taj pogled koji bezi, koji ne zeli da bude uhvacen, suocen. To nije ona, to je samo slika, telo koje je predstavlja. Nije taj odraz u ogledalu. Ono unutra, ono sto se ne vidi... to je bila ona.

Lampica se upalila. Lampica u njenoj glavi. To je to. To je razlog zasto se nalazila bas tu tog dana, bas sa njim. Idealizovala je sliku one nje unutra. Idealizovala je njegov pogled na tu sliku. I to je bilo porazavajuce. A ona se radovala. Bila je srecna. Ali mnogo vise od toga je bila naivna. Tu sliku nije videla. To je ono sto nije mogla videti. Lift se zustavio. Cuo se cuveni “ding” zvuk koji lift ispusta. Nalazila se u hodniku zgrade. Nesigurnost je rasla i smanjivla se neverovatnom brzinom. Iz sekunde u sekund osecaji bi bili promenjeni u odnosu na prethodne ili one sledece. Bila je konfuzna, uplasena, radoznala. Bila je srecna.

Nekoliko koraka i odzvanjanje njenih podpetica. Lagano prolazenje zubaca kroz kljucaonicu “klik-klak” i... pritiskanje brave. Veselo je odskakutala unutra, napravila lagani okret pevuseci neku leprsavu pesmu u sebi. Kada se zaustavila podigla je ruke iznad glave, zanjihala kukovima i zadnjicom zalupila vrata.

To sto je bila u stvarnom svetu nije zanemarilo cinjenicu da svet iza ogledala postoji. Ona je bila tamo. To nije bio san ni masta. Bila je vrlo svesna svakog koraka koji je napravila. Iako je znala da ne vredi, da je nijedan korak nikuda nece odvesti. Hodala je. Ona je bila tamo. To sto se desilo bilo je stvarno. I... ostavilo je posledice.

Vec je bila naviknuta da ce joj ceo dan proci u odgovaranju na sms-ove zanimljive prirode, isto tako da ce i sama postavljati zanimljiva pitanja koja mozda do tada nikome nije postavila. Ne zbog straha vec zbog bliskosti. Postaviti pitanje sebi u ogledalu i cuti neki drugaciji, tudji glas koji daje odgovore koje ti ne mozes da izgovoris je nesto za cim je zudela celog zivota. Sve oko nje je moglo da se zaustavi, da prestane da tece uobicajnim tokom, sve je moglo da saceka osim njenog odgovora na postavljeno pitanje. Nije bilo vazno na kom se mestu nalazila, niti sta je radila odgovor bi bio prosledjen u najkracem mogucem roku. Odmah.

Kako je vreme odmicalo stvari su postajale komplikovanije. Folderi novih saznanja su se punili i bili selektovani. Svaki je imao svoje mesto. U kasnim vecernjim satima dok je ispijala caj sa rumom ona bi proveravala ponovo ih citajuci. Opet, opet i opet. I nakon ispijene soljce caja. Puno je razmisljala, celu sebe dala, pokusala da odluta do njegovog mozga, da razmislja kao on, ne da bi vise znala o njemu nego da oseti sve te stvari koje prozivljava. Zelela je da ponovo ode tamo, iza,, ali to nije bilo ono sto je ocekivala. Tamo ne bi dobila ono sto zeli. Kada bi otisla tamo osetila bi nedostatak bliskosti koji je imala ovde. Ne sa samom sobom vec sa njim. Sa djavolom.

Dobila je mnogo informacija o njemu na osnovu cega je mogla videti ceo njegov svet. Tacno je zamisljala kako se odvijaju i prolaze dani u njegovom zivotu. Svaki sat koji bi prosao popunjavao je prazninu u njoj, ono nesto sto joj je nedostajalo, vreme provedeno sa nkim ko nije tu. Sa nekim ko prija.

Bila je psihoterapeut osobi koja je dusevno bolesna. Njene terapije su mu prijale. Jasno su se videli znaci napredovanja kod njega. Njegovo ozdravljenje je lecilo nju. Cinilo je srecnom sto moze celu sebe dati nekome ko je imao nedostatke, nekome ko ni na izgled nije bio savrsen. Nekome koga je zelela takvog pokvarenog, neispravnog bez potrebe da bilo sta menja na njemu ukoliko on to sam ne pozeli. Nekome ko je bio potpuna suprotnost svega sto je privlacilo. To je za nju bilo pravo savrsenstvo.

Jedini problem u celoj prici bila je njihova zelja. Ocajno su zeleli jedno drugo. Toliko ocajno da toga nisu bili svesni. Nisu bili svesni razlicitosti njihovog zeljenja. On je zeleo desnom a ona levom stranom bica. Ona je bila toliko duhovno uzdignuta u odnosu na njega da je njegova duhovna plitkost nju frustriralai cinila nesrecnom samo zato sto nije mogao da sagleda njenu velicinu. Kad god bi rekao da je u redu znala je da nista ne valja, da nista nije u redu.

Njegovo razmisljanje bilo je toliko siroko da ona nije uspela da dosegne do tih granica, nije mogla cak ni da im se priblizi, ni da shvati mnoge stvari o kojima je pricao sa nekim jedva primetnim odusevljenjem ali mirnijim I nekako vedrijim tonom. To je bilo ono sto je njega cinilo besnim, napetim i grubim. Neshvacenost. To nesto sto ona nije smela, nije smela da ga ne shvati. Sve osim toga je bilo prihvatljivo.

Imali su svoje zivote o kojima su nesebicno pricali, koje su osudjivali i trazili misljenje druge strane. Uvek bi to misljenje ostalo ono zadnje o cemu bi se nocu pre svakog sna razmisljalo. Sutradan bi se sasvim drugacije razmisljalo o toj situaciji, mnogo primetno sa tendencijom obe strane da se nista nije promenilo. Promenili su zivote jedno drugom jer su prihvatali ono sto nisu posedovali a bilo im je poklonjeno. Upoznali su sebe, prave sebe iznutra. One sebe koje ne mozes nigde sresti, one koji nikada sebi ne bi iskreno odgovoriti na pitanja na koja se ne odgovara. Oni su uspeli. Bili su medaljon sa dva lica. Ta dva lica su pripadla istom medaljonu. Bili su jedno. Jesu, bili su.

Problem bi nastajao onda kada bi jedno od njih dvoje uporedjivalo ovo drugo sa nekim koga su poznavali ili koga poznaju. Kada su se ponasali na nacin na koji se ponasaju sa nekom drugom osobom. A ne mozes se prema sebi ponasati isto kao prema nekom drugom. Nisu videli, nisu shvatili da grese. Njih dvoje skupa, kao jedno, bili su pulsirajuci ego leve i desne hemisfere mozga koji je mogao da osvoji citav svet do trenutka dok nije pocelo nadmetanje koja je strana jaca. Tada su pali, tada su obe strane oslabile i doslo je do ludila. Puls leve strane je poceo da se oseca na desnoj strani, trzaji desne na levoj. Mozak je poceo da radi kako ne treba jer je gledao sve druge organe ne gledajuci sebe.

• Hoces da se vidimo?

• Naravno da hocu. Rodjendan ti je. Dolazis ili dolazim?

• Dolazim. Autobus stize posle sest.

• Neces doci vozom?

• Znas da ne volim vozove. Javicu ti kad stignem u stan.

• Bicu spreman I nestrpljivo cekati da mi se javis.

• Planiraj 48 sati. Samo ti i ja.

• Sve je sredjeno.

• Divan si.

• Ne, ti si jedinstvena :*.

Na prozoru se jedva primetno oslikavao njen odraz. Sto bi sunce bilo jace on bi nestajao. Zamisljeno je gledala u jednu tacku iako su se slike konstantno menjale. Nije ih videla. Pokusavala je da dopre do svog odraza da se suoci sa onom njom koja stoji naspram nje I koja ne sme da je pogleda u lice, koja se pojavljuje samo kada se sunce sakrije iza... oblaka, brda, drveca. Osim slika grada koji je upravo napustala onoj drugoj njoj su se smenjivale slike prethodne noci. Bila je zbunjena, izgubljena, bila je svoja. Pokusala je da zaspi, da ne razmislja, da zaboravi. I tada bi pocela da broji u sebi I film bi se sam nastavio svaki put kada bi dosla do tog broja. Djavolji broj. Kako neko postane djavo? Da li su djavoli andjeli koji su izgubili svoja krila ili ih slomili? Ili im ih je neko odsekao? Mozda ih je zacarao neko da budu zli zato sto su bili previse dobri? Stop!!! Ko kaze da su djavoli zli? Jesu li?

Samo se prisunjao u sred razgovora I onjusio je. Kao pas, osetila je njegov dah na vratu dok je proucavala sliku na zidu. Prepustila se. Oslobodila je vrat, dozvolila mu da ga dotakne usnama, jezikom tako sto je glavu nakrivila na suprotnu stranu. Nije ga poznavala ali je on ljubio njen vrat nakon samo sat vremena. Zbog slike. Zbog obojene sobe. Zbog zavese koja se njihala na vetru. Nije zelela da ga poljubi, nije htela da on nju ljubi. On je prva nepoznata. Ona nije trebala da bude tu.

Uhvatila je na sekund nemirnu zenicu oka, svog odraza one nje koja nije bila ona I postidela se. Zbog zelje, zbog potrebe, zbog rizika, zbog pronalazenja sebe... Nije se trebala traziti onda kada je bilo prekasno. I da je se pronasla to nista ne bi promenilo. Predugo je bila tragac, predugo izgubljena da bi mogla da se pronadje, da bi bila svesna da je se nasla. Stid I bes su nadjacali onaj kukavicki osecaj topline. Osecaj idealisanja svega sto idealno nije. Misli su se rasprstale kao vatromet kada je zacula zvuk upozorenja. Sms.

Mnogo toga je pricao sto je vec znala. Imala je potrebu da dozivi to sto joj prica. A tada kada bi dozivela ne bi bilo isto. Kao film I knjiga. Nije isto, nikada nije isto. On bi pravio mnogo velike pauze izmedju dve recenice, izmedju tacke I nove recenice, izmedju dve reci, cak I izmedju dva slova. I naglasavao bi njeno ime zastrasujuce. Tako da se svaki put uznemiri kada ga cuje. U pisanoj formi ton je bio sasvim drugaciji. Doslo je do razocarenja. Vec joj je ljubio usne kada se svako razmisljanje pretvorilo u osecaj a svaki osecaj u nesto sto nije smelo da se dogodi.

Ponovo su tu bila slova, lepo rasporedjene reci I specifican stil pisanja poruka. Nasmesila se. Okrenula se da jos jednom pogleda grad koji napusta prvi put , mozda zauvek. Kada bi zazmurila bila bi opet tamo, u sobi koja je mogla biti u bilo kom gradu, tamo gde vreme ne postoji, tamo gde je pronasla sebe, sa nekim, pored nekog koga nije poznavala. Sastavila je recenicu I bilo je potrebno samo da pritisne dugme I posalje je ali...

Izbrisala je I samo se nasmejala u pisanoj formi uz par reci koje bi pratile taj osmeh. Ipak, ne sme dozvoliti da bude toliko iskrena samo zato sto je ranjiva.

Samo par sati. Cak ni citava noc. Oktobar. Nije hladno napolju. Poljupci greju. Dodiri hlade. Reci prze. Sta je sledece? Svetlo je ugaseno. Nista se ne vidi. On je tu. On grli, on ume da grli. Unutrasnjost njegove sake srazmerna je njenom ramenu, tako lepo naleze, tako lepo dodiruje. Ali to je sve. I to je nista. Treba se trgnuti ustati I otici. Ostala je. I mali pokusaj da se pridigne, da ustane ili odustane bi je samo vracao nazad. Njemu. Djavolu. Dozvolila je. Glavu je oslonila na njegovo krilo I potekle su suze. Izdajice. Grizle su savest dok je on nezno dodirivao njenu kosu I likovao u sebi. Ona je emotivna on je jak. Uvek je spreman da utesi uvek spreman da se dokaze.

Neprimetno je spustila telefon u unutrasnjost tasne. Jos petnaest minuta suocavanja sa onom njom koja nije ona. Zatim povratak zivotu. Jedinom zivotu koji je stvaran koji postoji, koji boli zato sto boli I zato sto sme da boli. Jedini svet bez pravila I granica. Onaj svet iz koga je izasla da bi dosla gde? Tamo iza ogledala. Kao Alisa. Kao u zemlji cuda. Kao zemlja cuda u njoj. Laganim pokretom je izvukla naocari iz futrole, oslonila ih na vrh nosa, prebacila kosu nazad I namestila ih tako da mogu prekriti gotovo polovinu lica koje niije zelela da vidi, da vide drugi. Ta ona ne postoji. Sve ce izbledeti sve ce nestati cim bude izasla iz autobusa.

Sat je uporno upozoravao da je vreme. Vreme za kraj, vreme da se krene. Nije bio dovoljno uporan da natera dvoje nadjenih da se vrate svom izgubljenom svetu iako su oboje znali da su se nasli tamo gde nisu trebali. Tako kako nisu trebali.

Nekoliko stepenika I zakoracila je u svet. Svet kome pripada. Vetar u kosi I sunce na vratu. Greje, sunce je toplo. Zivot je stvaran. Sloboda je biti ono sto jesi. Mahnula je rukom nekoliko puta I usla u taxi. Tiho ali odlucno je rekla:

• Vozi me kuci.