Zvuk mandoline.

To sto je bila u stvarnom svetu nije zanemarilo cinjenicu da svet iza ogledala postoji. Ona je bila tamo. To nije bio san ni masta. Bila je vrlo svesna svakog koraka koji je napravila. Iako je znala da ne vredi, da je nijedan korak nikuda nece odvesti. Hodala je. Ona je bila tamo. To sto se desilo bilo je stvarno. I... ostavilo je posledice.

Vec je bila naviknuta da ce joj ceo dan proci u odgovaranju na sms-ove zanimljive prirode, isto tako da ce i sama postavljati zanimljiva pitanja koja mozda do tada nikome nije postavila. Ne zbog straha vec zbog bliskosti. Postaviti pitanje sebi u ogledalu i cuti neki drugaciji, tudji glas koji daje odgovore koje ti ne mozes da izgovoris je nesto za cim je zudela celog zivota. Sve oko nje je moglo da se zaustavi, da prestane da tece uobicajnim tokom, sve je moglo da saceka osim njenog odgovora na postavljeno pitanje. Nije bilo vazno na kom se mestu nalazila, niti sta je radila odgovor bi bio prosledjen u najkracem mogucem roku. Odmah.

Kako je vreme odmicalo stvari su postajale komplikovanije. Folderi novih saznanja su se punili i bili selektovani. Svaki je imao svoje mesto. U kasnim vecernjim satima dok je ispijala caj sa rumom ona bi proveravala ponovo ih citajuci. Opet, opet i opet. I nakon ispijene soljce caja. Puno je razmisljala, celu sebe dala, pokusala da odluta do njegovog mozga, da razmislja kao on, ne da bi vise znala o njemu nego da oseti sve te stvari koje prozivljava. Zelela je da ponovo ode tamo, iza,, ali to nije bilo ono sto je ocekivala. Tamo ne bi dobila ono sto zeli. Kada bi otisla tamo osetila bi nedostatak bliskosti koji je imala ovde. Ne sa samom sobom vec sa njim. Sa djavolom.

Dobila je mnogo informacija o njemu na osnovu cega je mogla videti ceo njegov svet. Tacno je zamisljala kako se odvijaju i prolaze dani u njegovom zivotu. Svaki sat koji bi prosao popunjavao je prazninu u njoj, ono nesto sto joj je nedostajalo, vreme provedeno sa nkim ko nije tu. Sa nekim ko prija.

Bila je psihoterapeut osobi koja je dusevno bolesna. Njene terapije su mu prijale. Jasno su se videli znaci napredovanja kod njega. Njegovo ozdravljenje je lecilo nju. Cinilo je srecnom sto moze celu sebe dati nekome ko je imao nedostatke, nekome ko ni na izgled nije bio savrsen. Nekome koga je zelela takvog pokvarenog, neispravnog bez potrebe da bilo sta menja na njemu ukoliko on to sam ne pozeli. Nekome ko je bio potpuna suprotnost svega sto je privlacilo. To je za nju bilo pravo savrsenstvo.

Jedini problem u celoj prici bila je njihova zelja. Ocajno su zeleli jedno drugo. Toliko ocajno da toga nisu bili svesni. Nisu bili svesni razlicitosti njihovog zeljenja. On je zeleo desnom a ona levom stranom bica. Ona je bila toliko duhovno uzdignuta u odnosu na njega da je njegova duhovna plitkost nju frustriralai cinila nesrecnom samo zato sto nije mogao da sagleda njenu velicinu. Kad god bi rekao da je u redu znala je da nista ne valja, da nista nije u redu.

Njegovo razmisljanje bilo je toliko siroko da ona nije uspela da dosegne do tih granica, nije mogla cak ni da im se priblizi, ni da shvati mnoge stvari o kojima je pricao sa nekim jedva primetnim odusevljenjem ali mirnijim I nekako vedrijim tonom. To je bilo ono sto je njega cinilo besnim, napetim i grubim. Neshvacenost. To nesto sto ona nije smela, nije smela da ga ne shvati. Sve osim toga je bilo prihvatljivo.

Imali su svoje zivote o kojima su nesebicno pricali, koje su osudjivali i trazili misljenje druge strane. Uvek bi to misljenje ostalo ono zadnje o cemu bi se nocu pre svakog sna razmisljalo. Sutradan bi se sasvim drugacije razmisljalo o toj situaciji, mnogo primetno sa tendencijom obe strane da se nista nije promenilo. Promenili su zivote jedno drugom jer su prihvatali ono sto nisu posedovali a bilo im je poklonjeno. Upoznali su sebe, prave sebe iznutra. One sebe koje ne mozes nigde sresti, one koji nikada sebi ne bi iskreno odgovoriti na pitanja na koja se ne odgovara. Oni su uspeli. Bili su medaljon sa dva lica. Ta dva lica su pripadla istom medaljonu. Bili su jedno. Jesu, bili su.

Problem bi nastajao onda kada bi jedno od njih dvoje uporedjivalo ovo drugo sa nekim koga su poznavali ili koga poznaju. Kada su se ponasali na nacin na koji se ponasaju sa nekom drugom osobom. A ne mozes se prema sebi ponasati isto kao prema nekom drugom. Nisu videli, nisu shvatili da grese. Njih dvoje skupa, kao jedno, bili su pulsirajuci ego leve i desne hemisfere mozga koji je mogao da osvoji citav svet do trenutka dok nije pocelo nadmetanje koja je strana jaca. Tada su pali, tada su obe strane oslabile i doslo je do ludila. Puls leve strane je poceo da se oseca na desnoj strani, trzaji desne na levoj. Mozak je poceo da radi kako ne treba jer je gledao sve druge organe ne gledajuci sebe.

• Hoces da se vidimo?

• Naravno da hocu. Rodjendan ti je. Dolazis ili dolazim?

• Dolazim. Autobus stize posle sest.

• Neces doci vozom?

• Znas da ne volim vozove. Javicu ti kad stignem u stan.

• Bicu spreman I nestrpljivo cekati da mi se javis.

• Planiraj 48 sati. Samo ti i ja.

• Sve je sredjeno.

• Divan si.

• Ne, ti si jedinstvena :*.