Zvuk mandoline.

Na prozoru se jedva primetno oslikavao njen odraz. Sto bi sunce bilo jace on bi nestajao. Zamisljeno je gledala u jednu tacku iako su se slike konstantno menjale. Nije ih videla. Pokusavala je da dopre do svog odraza da se suoci sa onom njom koja stoji naspram nje I koja ne sme da je pogleda u lice, koja se pojavljuje samo kada se sunce sakrije iza... oblaka, brda, drveca. Osim slika grada koji je upravo napustala onoj drugoj njoj su se smenjivale slike prethodne noci. Bila je zbunjena, izgubljena, bila je svoja. Pokusala je da zaspi, da ne razmislja, da zaboravi. I tada bi pocela da broji u sebi I film bi se sam nastavio svaki put kada bi dosla do tog broja. Djavolji broj. Kako neko postane djavo? Da li su djavoli andjeli koji su izgubili svoja krila ili ih slomili? Ili im ih je neko odsekao? Mozda ih je zacarao neko da budu zli zato sto su bili previse dobri? Stop!!! Ko kaze da su djavoli zli? Jesu li?

Samo se prisunjao u sred razgovora I onjusio je. Kao pas, osetila je njegov dah na vratu dok je proucavala sliku na zidu. Prepustila se. Oslobodila je vrat, dozvolila mu da ga dotakne usnama, jezikom tako sto je glavu nakrivila na suprotnu stranu. Nije ga poznavala ali je on ljubio njen vrat nakon samo sat vremena. Zbog slike. Zbog obojene sobe. Zbog zavese koja se njihala na vetru. Nije zelela da ga poljubi, nije htela da on nju ljubi. On je prva nepoznata. Ona nije trebala da bude tu.

Uhvatila je na sekund nemirnu zenicu oka, svog odraza one nje koja nije bila ona I postidela se. Zbog zelje, zbog potrebe, zbog rizika, zbog pronalazenja sebe... Nije se trebala traziti onda kada je bilo prekasno. I da je se pronasla to nista ne bi promenilo. Predugo je bila tragac, predugo izgubljena da bi mogla da se pronadje, da bi bila svesna da je se nasla. Stid I bes su nadjacali onaj kukavicki osecaj topline. Osecaj idealisanja svega sto idealno nije. Misli su se rasprstale kao vatromet kada je zacula zvuk upozorenja. Sms.

Mnogo toga je pricao sto je vec znala. Imala je potrebu da dozivi to sto joj prica. A tada kada bi dozivela ne bi bilo isto. Kao film I knjiga. Nije isto, nikada nije isto. On bi pravio mnogo velike pauze izmedju dve recenice, izmedju tacke I nove recenice, izmedju dve reci, cak I izmedju dva slova. I naglasavao bi njeno ime zastrasujuce. Tako da se svaki put uznemiri kada ga cuje. U pisanoj formi ton je bio sasvim drugaciji. Doslo je do razocarenja. Vec joj je ljubio usne kada se svako razmisljanje pretvorilo u osecaj a svaki osecaj u nesto sto nije smelo da se dogodi.

Ponovo su tu bila slova, lepo rasporedjene reci I specifican stil pisanja poruka. Nasmesila se. Okrenula se da jos jednom pogleda grad koji napusta prvi put , mozda zauvek. Kada bi zazmurila bila bi opet tamo, u sobi koja je mogla biti u bilo kom gradu, tamo gde vreme ne postoji, tamo gde je pronasla sebe, sa nekim, pored nekog koga nije poznavala. Sastavila je recenicu I bilo je potrebno samo da pritisne dugme I posalje je ali...

Izbrisala je I samo se nasmejala u pisanoj formi uz par reci koje bi pratile taj osmeh. Ipak, ne sme dozvoliti da bude toliko iskrena samo zato sto je ranjiva.

Samo par sati. Cak ni citava noc. Oktobar. Nije hladno napolju. Poljupci greju. Dodiri hlade. Reci prze. Sta je sledece? Svetlo je ugaseno. Nista se ne vidi. On je tu. On grli, on ume da grli. Unutrasnjost njegove sake srazmerna je njenom ramenu, tako lepo naleze, tako lepo dodiruje. Ali to je sve. I to je nista. Treba se trgnuti ustati I otici. Ostala je. I mali pokusaj da se pridigne, da ustane ili odustane bi je samo vracao nazad. Njemu. Djavolu. Dozvolila je. Glavu je oslonila na njegovo krilo I potekle su suze. Izdajice. Grizle su savest dok je on nezno dodirivao njenu kosu I likovao u sebi. Ona je emotivna on je jak. Uvek je spreman da utesi uvek spreman da se dokaze.

Neprimetno je spustila telefon u unutrasnjost tasne. Jos petnaest minuta suocavanja sa onom njom koja nije ona. Zatim povratak zivotu. Jedinom zivotu koji je stvaran koji postoji, koji boli zato sto boli I zato sto sme da boli. Jedini svet bez pravila I granica. Onaj svet iz koga je izasla da bi dosla gde? Tamo iza ogledala. Kao Alisa. Kao u zemlji cuda. Kao zemlja cuda u njoj. Laganim pokretom je izvukla naocari iz futrole, oslonila ih na vrh nosa, prebacila kosu nazad I namestila ih tako da mogu prekriti gotovo polovinu lica koje niije zelela da vidi, da vide drugi. Ta ona ne postoji. Sve ce izbledeti sve ce nestati cim bude izasla iz autobusa.

Sat je uporno upozoravao da je vreme. Vreme za kraj, vreme da se krene. Nije bio dovoljno uporan da natera dvoje nadjenih da se vrate svom izgubljenom svetu iako su oboje znali da su se nasli tamo gde nisu trebali. Tako kako nisu trebali.

Nekoliko stepenika I zakoracila je u svet. Svet kome pripada. Vetar u kosi I sunce na vratu. Greje, sunce je toplo. Zivot je stvaran. Sloboda je biti ono sto jesi. Mahnula je rukom nekoliko puta I usla u taxi. Tiho ali odlucno je rekla:

• Vozi me kuci.