Zvuk mandoline.

Nikada u zivotu se nije susrela sa osobom koja je toliko volela da se igra. Njegove igre nisu bile decije, nisu bile sumorne, ni dosadne. Umeo je da izmisli raznorazne umne igrice koje ne prestaju da vuku njemu, koje ne zelis nikada da se zavrse. Njegov zivot je bio fascinantan, podeljen na nekoliko delova, na nekoliko svetova. Svaki je odlicno funkcionisao a on bi uspesno upravljao svakim od njih. Imao je divne teorije o svemu, bio je jako zanimljiva osoba. Ti drugi svetovi iako nikada stvarno nisu postojali bili su toliko zivi, toliko stvarni, bili su realni.

Umeo bi ponekad da postane neka sasvim druga osoba u potpunosti. Tada bi ubedio sebe da je to zaista on i funkcionisao bi tako, satima bi govorio kao taj drugi neko, bez ijedne greske, bez sanse da bude otkriven. Umeo je da razmislja kao zena, kao zena da satima razgovara o problemima, osecajima i razmisljanjem neke ne sasvim obicne zene. Svaka od njih, od tih izmisljenih uloga bila bi ubijena onda kada bi ga ona provalila. Umela je da udje u svaki njegov svet kao nemi posmatrac, samo da stoji i posmatra iz radoznalosti i da zna gde je on. Kada bi nakon toga dotakli temu drugih svetova i izmisljenih uloga nikada ne bi priznao da je to zaista bio on. Umeo bi cesto da kritikuje i da govori ruzno o njima ali ona bi znala zasto to radi. On je savrseni stvaralac i nisu mu dozvoljene greske a ako je neko uvideo gresku znaci da nije savrsen. Ona to nikada nije gledala kao njegove greske, to je pre bila njena upornost i empatija, jednostavno je znala da ga oseti i pronadje.

Cak i sada kad zazmuri mogla bi da ga vidi kako sedi zavaljen u svojoj stolici, ledjima oslonjen na naslon, prave kicme i sa paznjom cita ovo. Ruka bi mu bila oslonjena na misa a druga ruka na obrazu. Kaziprstom dodiruje slepoocnicu. Eto odmah posle toga bi se i nasmejao. Nije tesko, mozda svako od vas tako cita ali on je isto sasvim obicna osoba koja funkcionise kao i svi mi... dok ga ne upoznate.

Dosla je zima. Ona je nije volela. Vracala bi ruzne uspomene. Bila je teska osoba, niko je nikada nije istrpeo do kraja. Uvek je upozoravala, uvek govorila, uvek bila iskrena. Govorila je o svojim fazama o tezini i komplikovanosti njene licnosti. Tada je prvi put zelela da prestane da komunicira sa njim jer je kraj videla mnogo pre pocetka, ali sada je osecala da je pravi trenutak. Nije bilo jakih emocija prebolelo bi se hladne glave a I imala bi izgovor, ona je teska osoba. Kraj je bio za korak blizi nego ikada a tada u tom stanju bi mozda najbolje umela da se nosi sa njim.

Blaga depresija bi je obuzela i radila je sve samo da mu se smuci, samo da ga izazove da je ostavi. I on je nju znao da oseti i nije joj dozvolio da bude tuzna, da pada, da odustaje. Da to radi. Bio je u stannju satima da razgovara sa njom bez obzira na sve obaveze koje su ga cekale, bez obzira na sve ljude sa kojima je trebao takodje da komunicira. Bez obzira na njene provokacije, njena prebacivanja I nerazumevanje. Ne bi je pustao dok nije potpuno siguran da je ona u redu. A i nakon toga bi se dopisivao sa njom govorio joj lepe stvari. Ne stvari koje je zelela da cuje nego stvari ciju lepotu nije umela da vidi. Pisao bi joj sve dok se ne smesti u krevet i ne odgovori na zadnju poruku. Tada bi znao da je zaspala pa bi i on mogao mirno da spava. Bio je divan prijatelj. Najdivnja osoba koju je ikada srela. Osoba kojoj nsta nije precutala. Bio je ona osoba sa druge strane ogledala koja joj je dozvolila da udje u zemlju cuda osoba koja je unela zemlju cuda u nju.

Bila je to najlepsa zima u njenom zivotu.