Zvuk mandoline.

Prijateljstvo je lagano preraslo u nesto vise od razumevanja, u nesto vece od podrske ali nikada nije bilo dovoljno da bi se ljubavlju nazvati moglo. Imali su zivote van zivota u zemlji cuda. Zemlja cuda je pripadala samo njima I kada bi neko slucajno zalutao tu ne bi umeo da shvati, bio bi izgubljen, nepotpun, ne bi razumeo. Oni jesu.

Bila je tu... neka devojka. Postojala je kao neko ko s vremena na vreme podseti da postoji. Nikada dovoljno bitna, nikada dovoljno vazna ali uvek tu. Nikada nije smetala, nikada dovoljno uporna da zasmeta njoj. Ali njemu... njemu je predstavljala teret, neku vrstu obaveze, neku vrstu moranja. Dugo su razgovarali o devojci koja je postojala mnogo pre nje i tada bi shvatila da je on nakon toliko godina poznanstva uopste ne poznaje. Podsticala ga je da razgovara sa tom devojkom o stvarima koje je trebalo da zna obzirom da ju je pustio u svoj svet, neki drugi, treci....ali svakako njegov. Cesto bi je branila, razumevsi sve postupke i stavove. Osetila je jacinu ljubavi, zelju i njeno pozrtvovanje. Smetala mu je ta sirina, ta vrsta razumevanja i podrske. Smetala zato sto je delovala neprirodno, vestacki, verovao je da se pretvara, da nije iskrena da time pokusava nesto da postigne. Izazivala bi bes u njemu, nakon cega bi usledile dugometrazne u celofan uvijene uvrede upucene devojci o kojoj su pricali. Cesto ju je poredio sa zivotinjama, kucnim ljubimcima i navikom sto je sa druge strane, kod nje izazvalo reakcije koje nije ocekivao. Svakim danom je sve vise tu drugu, zapravo prvu osobu smatrao nebitnom naspram nje.

Razgovori do kasno u noc bi se vodili o njegovoj svesti, emotivnom rastrojstvu, zapravo nepostojanju emotivne stabilnosti. Cesto su te terapije bile uspesne, nekada su znale da proizvedu kontra efekte pa bi se umesto emotivnog rasta javila ljubomora. Osecaj da neko moze biti bolji od njega u onome sto on najbolje radi. Nikada ta ljubomora nije prirodno proistekla uvek bi bila zakamuflirana nekim drugim razlozima ( izgovorima). Egocentricnost je ponekad znala da preraste postojece granice i da ga pretvori u sopstvenu sujetu. Tada ne bi bio covek tada bi bio rana. Otvorena rana osetljiva i na vazduh. Uspesne terapije su ga cinile radosnim. Umeo je da se smeje po citav dan, da oboji sumorne dane, da bude nezan, osetljiv i inspirativan. Mnogo je vise bilo takvih dana. Tada bi pricao o detinjstvu, o lepim danima kojih se secao, o sestri, majci i umetnosti koju je stvarao. Nekada bi se toliko zaneo da satima nije prestajao da prica, da joj predstavlja sve ono sto je nekada davno stvorio, ono sto ga ispunjava, ono sto ga cini velikim. Uspela je da izvuce iz njega i ono davno zaboravljeno znanje, secanje pa cak i osecaje. Sa uzivanjem je slusala i bila istinski radosna zbog njega. Nikada ga ne bi prekidala cak i kada bi brdo obaveza bilo pred njom. Umela je da slusa, umela da razume... znala je da cuje ono sto joj govori.

Postojao je i jedan muskarac. Toliko bitan da nikada nije ni bio spomenut. Oni su pre svega bili prijatelji tako da nikada bilo kakva ljubomora nije ni postojala. Mozda bi bilo samo umisljeno stanje ali nikada prava ona istinska ljubomora. Njihova veza je bila iznad svih sasvim obicnih stvari.

Jednog dana joj je saopstio vest da ce ostaviti onu devojku koja je postojala u nekom od njegovih svetova. Svim postojecim argumentima pokusavala je da ga ubedi da to ne uradi. Da ne brza, da hirovito ne donosi zakljucke vec da pusti... da joj da sansu da objasni svoje ponasanje. Nikada do tada njegova reakcija nije bila zustrija.

Zeleo je da se sa njom poigra. Da je ispita, da proveri dokle je spremna da ide.

• Imas mogucnst izbora

• Da cujem

• Ovako... da bi ona ostala u zemlji cuda ti moras zrtvovati....

Nije ni zavrsio recenicu. Njegove na pola izgovorene reci presekla je njena odlucnost.

• Pristajem.

• … svoj zivot u zemlji cuda.